|
2. Protoevanđelje i koptski gnostički spisi
Gnostički koptski kodeksi pronađeni 1945. godine u Gornjem Egiptu pod liticom kod mesta Nag Hammadi, verovatno su pred pretnjom Konstantinovih dekreta, u vreme kada je posedovanje 'heretičkih' knjiga postalo krivično delo, morala biti sklonjena, kako bi se nekako zaštitili i eventualno sačuvali od spaljivanja i uništavanja. Trinaest koptskih kodeksa (papirusa u kožnom povezu) je neki kaluđer, verovatno iz nekog pahomijevskog monastira, pohranio u zemljani ćup i zakopao pod liticom, gde su i ostali sakriveni nekih šesnaest vekova.
Najveći deo gnostičkih Nag Hammadi spisa i fragmenata predstavlja mutljag raznoraznih snolikih refleksija, a taj mutljag dobro oslikava i žigoše Irinej, episkop lugdunski (umro 202. g.) u svojoj knjizi 'Izlaganja i opovrgavanje lažnog gnosisa', poznatijoj pod svojim starim latinskim prevodom naslovljenim kao Adversus haereses. No interesantno je zapaziti da i Nag Hammadi kodeksi, koji su najpre nastali na grčkom a potom prevedeni na koptskom jeziku, i Gideonov zapis, sadrže neke, i po ukazu i po terminologiji, dosta slične ukaze i refleksije.
Krajem XIX. stoleća i početkom XX. arheolozi su u Tebaidi (Gornjem Egiptu), kod znamenitog mesta Oksirinh – źľĹÁŽǿ (160 km jugoistočno od Kaira), koje je nekada obilovalo monastirima, otkrili papirusne fragmente originalne grčke verzije 'Evanđelja po Tomi'. Ti fragmenti su kao takvi prepoznati tek posle otkrića koptske Nag Hammadi biblioteke. Tako je 1897. godine pronađen Oxyrhynchus Papyri 654 koji sadrži prve sedam sentencije ‘Tominog Evanđelja’; iste godine dati fragmenti otkriveni od mladih Engleza Bernard Grenfell-a i Arthur Hunt-a, drugova sa oksforskog kraljevskog koledža, publikovani su pod naslovom Logia Iesu (‘Isusove izreke’). Sledeće godine otkriven je Oxyrhynchus Papyri l koji sadrži 9 logiona (logija): uvodni logion ‘Evanđelja po Tomi’, te logione 26-30, 30/77b i 3l-33. Nešto kasnije, 1903. godine pronađen je i Oxyrhynchus Papyri 655 koji sadrži još pet sentencija Tominog pseudoepigrafskog teksta: 24 i 36-39.
Po 37. logionu gnostičkog 'Evanjelja po Tomi' Isusu i učenicim se pripisuje sledeći dijalog: »Njegovi učenici rekoše: 'Kojega dana ćeš nam se otkriti i kojega ćemo te dana videti'? – Isus reče: 'Kada skinete odeždu sramote, i stavite je pod noge poput malene dece, i stanete je gaziti, tada [ćete videti] Sina Živoga i nećete se bojati'.« – U 'Evanđelju po svetoj Dvanaestorici', da se pročitati ova dijaloška sekvenca: »A kada Salomija upita kada će ovo o čemu ispitivaše biti spoznato, Gospod reče: ‘Kada odložite odeždu sramote i uzdignete se iznad požude; kada dvoje budu jedno, a muško sa ženskim ne bude ni muško ni žensko’.« (69:10) – Sličan ukaz nalazio je se i u 'Evanđelju po Egipćanima', koje je bilo poznato samo po nekoliko fragmenta sačuvanih kod crkvenih otaca; ponajprije u Klementovoj 'Šarenici'. Tako Klement Aleksandrijski (rođen polovinom II. stoleća nove ere) citira doketskog učitelja Julijana Kasijana: »Propterea dicit Cassianus: ‘Cure interrogaret Salome, quando cognoscentur, ea, de quibus interrogabat, ait Dominus: ‘Quando pudoris indumentum conculcaveritis, et quando duo facta fuerint unum, et masculum cure femina, nec masculum nec femineum’.« (III, 92, 2) – Odežda sramote je odežda greha, odežda bezakonjem zaprljane duše. Ta odežda se čisti pravedničkim životom, životom u pokori, a to znači životom u samoispitivanju, pokajanju, praštanju, moljenju za oproštaj i istravljanju onog nezakonitog što je učinjeno, koliko je to već moguće. Salomi Gospod ukazuje dokle će smrt držati vlast: »Tako dugo dok vi muškarci namećete terete a vi žene rađate.« ('Protoevanđelje', 69:8) – Na ovu Isusovu izreku u 'Izvodima iz Teodota' (67-68) ukazuje Klement Aleksandrijski, naznačujući da ovim ukazom Spasitelj ne misli da je samo rađanje zlo, već da je ono nužno za spasenje vernih; začinjanje u grehu je zlo.
U 22. logionu koptskog 'Evanđelja po Tomi' prenose se Isusove reči koje ukazuju kakvo ostvarenje vodi ulasku u Kraljevstvo Svetlosti: »Kada od dvoga načinite jedno, i da unutarnje bude kao spoljašnje, i spoljašnje kao unutarnje, i gornje kao donje, i ako iz muškog i ženskog načinite jedno tako da muško nije /samo/ muško a žensko nije /samo/ žensko, i ako načinite oči umesto oka i ruku umesto ruke i stopalo umesto stopala, sliku umesto slike, tada ćete ući u Kraljevstvo.« – U pseudoepigrafu 'Druga poslanica Klementa Rimskog' takođe se citira i interpretira dati stavak, što ukazuje da je uzet iz zajedničkog teksta, Q-Evanđelja: »... Sâm Gospod, kada bi zapitan od nekoga, kada će doći Kraljevstvo Njegovo, reče: 'Kada dvoje budu jedno, i spoljašnje kao unutarnje, a muško sa ženskim, niti muško niti žensko'. Dvoje će biti jedno onda kada međusobno govorimo istinu i kada u dva tela iskreno bude jedna duša. A ‘spoljašnje’ ‘unutarnje’ znači ovo: ‘unutarnjim’ naziva dušu, a ‘spoljašnjim’ naziva telo. Kao što se, dakle, telo tvoje vidi, tako neka bude i duša tvoja vidljiva u dobrim delima. A /reči/ ‘muško sa ženskim, niti muško niti žensko’ znače ovo: da brat /hrišćanin/, videći sestru /hrišćanku/, ne misli o njoj ništa žensko, niti da /ona/ misli o njemu da je muško.« (12:2-5)
I u Pavlovim Poslanicima stalno se potencira ukaz da u Bogu nema podele, nema Grka i Jevrejina, roba i slodnjaka, time ni muško i žensko, već su svi jedno, kroz sve diše jedna Snaga, Otac-Majka Princip. U ‘Protoevanđelju’ Isus to ukazuje rečima: »Kao što je gore, tako je dole; kao što je unutra, tako je i spolja; kako prema desnom, tako i prema levom. Kao što je napred, tako je i pozadi. Kako sa velikim, tako i sa malim. Kako sa muškim, tako i sa ženskim. Kada ove stvari budete mogli razumeti, tada će te ugledati Kraljevstvo Božije. Jer u Meni nije ni muško ni žensko, već su oboje jedno u ovom potpunom savršenstvu. Žena nije izvan muža, niti je muž bez žene. Premudrost nije bez Ljubavi, niti je Ljubav bez Premudrosti. Glava nije bez srca, niti je srce bez glave, u Hristu koji sve ovo izmiruje.« (52:9-11) – »U Bogu nije ni muško ni žensko /samo/, a oboje su ipak jedno, i Bog je Dvoje u Jednome. On je Ona i Ona je On.« (64:2, v.: 64:6) Gospod ukazuje da je u muškarcu dominantno manifestovan Otac i prikriveno Majka, a u ženi je dominantno manifestovan Ženski Princip a prikriveno Muški Princip.
Kraljevstvo Božije se na Zemlji u Slavi pokazuje kada se upotpuni broj savršenih duša, onih koji će biti jedno sa Svetom Puninom, Otac-Majka Bogom: »Kada ono što je spolja bude kao ono što je unutra, a ono što je unutarnje bude kao ono što je spoljašnje, a muško sa ženskim, niti /samo/ muško niti žensko, već dvoje u jednome.« (66:13) Kraljevstvo Božije se najpre u duši, u nutrini izgrađuje, a potom izrasta prema vani, prema spoljašnjem, prema svetu se pokazuje.
I završni logion (114) iz 'Evanđelja po Tomi', koji naizgled obezvređuje ženu, ukazuje na potrebu usklađivanja muškog i žensko principa u čoveku: »Simon Petar im reče: 'Neka Marija ode od nas, jer žene nisu dostojne Života'. – Isus reče: 'Evo, Ja ću je privući da je učinim muškom, pa da i ona postane Duhom Živim, poput vas muškaraca. Jer svaka žena koja sebe načini muškom ući će u Kraljevstvo Nebesko'.«
I koptsko 'Evanđeje po Filipu' sadrži tvrdnje koji ukazuju na potrebu zakonske polarisanosti u duši: »Da se žena nije odvojila od muškarca, tada ne bi umrla zajedno s muškarcem. Odvajanje od njega postalo je poreklom smrti. Zato je došao Hrist, da ukloni odvajanje koje je postojalo od početka, i da ih oboje opet sjedini, da bi onima koji su umrli (za vreme) odvajanja dao Život i opet ih sjedinio.« (78, v.: 103 i 104b)
Gnostički spisi vrlo često dušu i druga stvorenja prikazuju kao dvopolne snage. Tako se u u gnostičko-kosmogonijskom spisu 'Pismo Eugnostovo', koje je poslužilo i kao predložak za spis 'Sofija Isusa Hrista', kada se govori o emanacijama Božanskog Čoveka, iznosi se i sledeće: »Sin Čoveka dogovorio se sa svojom družbenicom Sofijom. Stvorio je veliko dvopolno Svetlo. Njegovo muško ime je 'Spasitelj, Stvoritelj svih stvari', a žensko ime je 'Sofija Pangeneteira'/= stvoriteljica svega/. Neki je zovu 'Pistis'. Spasitelj se dogovorio sa svojom družbenicom Pistis Sofijom; sazdao je šest dvopolnih duhovnih (bića) po uzoru na ona stvorena pre njega.« – U 'Eugnostovom pismu' ukazuje se za samorodnog Oca: »... On je spazio Arhe, tako da je njegov lik stekao veliku moć. Arhe te svetlosti namah otkri jednog besmrtnog dvopolnog čoveka. Njegovo muško ime glasi 'Savršeni [Um], a žensko 'Pansofos Sofija, Majka'. Za nju se, takođe, kaže da je nalik svome bratu i svome družbeniku, ...« – U apologetskoj gnostičkoj raspravi (koja sadrži i negnostičke izvore) hipotetičkog naslova 'O poreklu sveta', teogonija je stalno prožeta androginijskim predstavama: »... Vladar je imao misao, svojstvenu njegovoj prirodi, te je putem govora stvorio dvopolca.« (NHK, II, 101) – »Sedmoro se dvopolaca pojavilo u haosu. Oni imaju muška i ženska imena. /.../ One /– sile/ su rođene kao dvopolci, prema besmrtnom uzoru koji je postojao pre njih i prema želji Pistis; kako bi slika onoga što je postojalo od početka moglo vladati do kraja.« (NHK, II 101...-102; v.: 107) – »Bilo je stvoreno dvopolno ljudsko biće koje Grci nazivaju Hermafroditom.« (NHK, II, 113) – Gnostici Setiani, koji su Isusa videli kao utelovljenje Adamovog sina Seta, Višnju Silu su uzimali kao Majku i Ženu (hn Mtéra pháskoysi kaí Thleian – Panarion, haer. 39, 2), i zaključivali su da je Višnja Majka i ženskoga pola i muškoga početka. – U 'Evanđelju Savršenog Života' Gospod Ljubavi i Premudrosti svagda ukazuje da u Bogu ne postoje izdvojeni i podeljeni muški i ženski princip, već su obadva jedan u drugome sadržana. Čak i o Sebi Gospod govori kao o Sinu i istovremeno Kćeri Otac-Majka Počela (19:5, 44:14, 51:2, 64:8). U 'Sofiji Isusa Hrista' iznosi se da je dualni, androgini Sin nastao iz promišljanja Začetnika i velike Premudrosti: »Njegovo muško ime je 'Prvozačetnik Sin Božiji'; njegovo žensko ime je 'Prvozačetnica Sofija, Majka Svekolikosti, koju neki zovu 'Ljubav'.« (NHK, III, 104)
Dušu kao komprimirani božanski polaritet, kao manifestraciju Očinskog i Majčinskog Principa, vidi i gnostički spis 'Tumačenje duše', koji na početku za duhovno telo, koje će otpasti od devičanskog Neba, iznosi: »Sve dok je sama sa Ocem, ona je devica i dvopolna je.« – O dušama koje su sišle sa Neba, koje stoje u božanskom Nalogu, Hrist govori kao o 'devicama'; videti na primer parabolu o 'Deset devica'. Blažena Marija, koja je takođe po Svetom Nalogu sa mužem Josipom zanela Isusa takođe se naziva blagoslovenom 'devicom'.
Ako se prate Isusova obraćanja Bogu prezentovana u 'Evanđelju Savršenoga Života', da se primetiti da On o Bogu ne govori samo kao o Svome Ocu već često i kao o Majci, odnosno kao o Otac-Majka Duhu. Tako poučavajući verne kako da se u zajedništvu mole iznosi: »Oče-Majko naš, Koji si iznad i unutra: sveti se Ime Tvoje u dvostrukom Trojstvu. U Premudrosti, Ljubavi i Pravednosti Tvoje Kraljevstvo dolazi svima.« (19:3) – Jedna gnostička grupa, koju pominje grčki crkveni bogoslov Hipolit (Hippolytos, prva polovina III stoleća ne.) u spisu 'Pobijanje svih heresa' (Refutationis Omnium Haeresum), pozivajući se na tajno predanje od Isusa kroz Jakova i Mariju Magdalenu, molila je se Bogu kao Ocu i Majci: »O Tebe, Oče, i kroz Tebe, Majko, dva besmrtna imena, Roditelji božanskog bića, i ti žitelju Neba, čovečanstva, moćna imena ...« (V, 6, v.: VI, 18) I u 'Q-Evanđelju' se jasno ukazuje i aludira nešto na šta su se gnostici kasnije pozivali: ako je Elohim stvorio muškarca i ženu kao Svoju sliku i priliku, to znači da Stvoritelj u sebi uključuje Muški Stvaralački, i Ženski, Održavajući Princip Života (64:2) I sam Isus ukazuje da Otac-Majka Princip deluje kao Jedna Sila, da jeste komplementarna Jednota, da se ime Oca i Majke treba pođednako blagosiljati. I u gnostičkome spisu 'Velika objava' Otac-Majka Jedinstvo vidi se kao izvor svega postojanja ('Pobijanje svih heresa', VI, 17; cp.: Klement Aleksandrijski: 'Izvodi iz Teodota', 21)
Mnoge postavke ne samo 'Tominog' već i kompilativnog i žanrovski i stilski razuđenog 'Filipovog evanđelja' implicitno pokazuju da je njihov priređivač bio donekle verziran i u 'Protoevanđelje'. Tako kod 'Filipa' možemo pročitati i ovo: »Kada smo bili Jevreji, bili smo siročad. Imali smo samo našu Majku. Ali, kada smo postali hrišćani, stekli smo Oca i Majku.« (Vs. 6) – Prahrišćani su u Bogu spoznali ne samo Oca, Duha Ljubavi, već i Majku, Duha Premudrosti. – A u logionu 110. susreće se i sentencija koja ukazuje da spoznaja Istine oslobađa od robovanja grehu: »... Majka je Istina, ali Znanje je Otac.«
Ukazujući da kako vidljive tako i nevidljive stvari imaju ishodište u Bogu Hrist Spasitelj naznačuje za kosmološko-generički zakon privlačenja: »Iz Večnoga one potekoše, Večnome se vraćaju: duh duhu, duša duši, razum razumu, osećaj osećaju, život životu, oblik obliku, prah prahu.« ('Dvanaestorica', 64:7) – I u 'Evanđelju po Filipu' afirmiše se sličan kohezioni princip: »Čovek se spaja sa čovekom, konj se spaja sa konjem, magarac se spaja sa magarcem, pripadnici rase se pridružuju sebi srodnima. Slično tome, duh se udružuje sa duhom, misao opšti sa mišlju a svetlost uzima udeo u svetlosti.« (Verz 113)
U mitološko-gnostičkom spisu zvanom 'Jovanov apokrif', koji je i pre Nag Hammadija, nekih pola veka ranije, bio u kraćoj verziji poznat (– kodeks Berolinensis gnosticus 8502, 2) zajedno sa fragmentalnom verzijom 'Evanđelja po Mariji Magdaleni', Bog se takođe vidi kao Sveti Polaritet; u datom pseudoepigrafu, u 'Tajnoj Jovanovoj knjizi', javljaju se brojni ukazi koji ukazuju na Boga kao na Oca i Majku. Tako možemo pročitati i sledeću dijalošku sekvencu iz prevoda duže grčke recenzije: »I ja rekoh: 'Gospode, otkuda dolazi protivni duh?' – Tada mi On reče: 'Majka-Otac koji je prebogat milošću, Duh svet na sve načine, Jedan koji je milostiv i koji suoseća s vama, to jest Epinoja predznanja svetlosti, On je podigao potomke savršena roda, i njihovo prosuđivanje, i večno svetlo čovekovo'.« (Frgi. 27-28)
Po 'Tominom evanđelju' Isus ukazuje na svoju istinsku, Nebesku Majku koja Mu je dala život (log. 101). U svom tumačenju verza 2:12 iz 'Evanđelja po Jovanu' crkveni otac Origen citira 'Evanđelje po Jevrejima' u kome Hrist govori o Svetome Duhu kao o Svojoj Majci. Pogledamo li 'Evanđelje po svetoj Dvanaestorici' vidimo da Isus, utelovljenje Božanske Ljubavi i Premudrosti, ukazuje na Duha Svetog, Duha Utešitelja, kao na svoju Nebesku Majku: »... A Utešitelj, koji je Moja Majka, Sveta Mudrost, koga će Otac poslati u Moje Ime, naučiće vas svemu i podsetiće vas na sve što sam vam rekao.« (76:10) – Poznati sirijski monah Jakov Afraat, koji je velikim delom živeo u vreme gonjenja hrišćana od strane Sasanidskog cara Sapora II (310.-373. g.), Duha Svetoga naziva 'Majkom našom', shodno sirijskom (i drugim semitskim jezicima), gde je termin 'duh' (ruach) ženskoga roda. U sirijskim 'Apostolskim Ustanovama', đakonise i njihova služba se porede sa Duhom Svetim (II, 26)
Ako pogledamo prahrišćanski Credo prezentovan u 'Protoevanđelju', da se uočiti da se o Hristu-Bogu govori i kao Gospodarskom Trojstvu: »Mi verujemo u Jednog Gospoda, Gospu našu, savršeno Svetog Hrista.« (96:18) Po 'Jovanovom apokrifu' Hrist kazuje za sebe: »Ja [sam Otac], Ja sam Majka, Ja sam Sin. » (2) – »I on /= savršeni Čovek/ progovori i veličaše i slavljaše Duha nevidljivoga, govoreći: 'Poradi volje tvoje sve postade, i sve će se k tebi vratiti. Ja ću veličati i slaviti tebe, i Autogena, i Eone, ovo troje: Oca, Majku, i Sina, savršenu moć.« (9) – U traktatu 'O poreklu sveta' nebeskoj Evi se pripisuju reči: »Ja sam deo svoje majke; ja sam majka. Ja sam žena. Ja sam devica.« (NHK, II, 114) – U sličnom naboju se govori i u otkrivenju 'Grom, Savršeni Um': »Ja sam mladoženja i mlada, i moj je muž taj koji me začeo. Ja sam majka mojeg oca i sestra mojeg muže, i on je moj potomak.« (NHK, VI, 13)
Po teologiji protoevanđelskog teksta Svevišnji se vidi i kao Dvojedino Trojstvo: kao Gospod u modusima Otac, Suprug i Sin, a kao Gospa u modusima: Majka, Nevesta i Kći svake duše. Parahrišćanski kopstvo-gnostički spisi takođe govore o tri upriličenja u Bogu; dosta naglašeno u na primer u 'Evanđelju po Egipćanima'. U 'Triobličnoj Protenoji', Misao koja prebiva u Svetlosti kazuje: »... Glas koji ističe iz moje Misli biva kao tri postojanja: Otac, Majka, Sin.« (NHK, XIII, 37) – Dalje, reč Svetlosti nam kaže da se svaka upotpunjena duša se pojavljuje kao otac, suprug i sin, odnosno, majka, nevesta i kći Duha Istine: tako što Ga preuzima, tako što se sjedinjuje sa Njim, tako što Ga odašilje, rađa ('Dvanaestorica', 66:5-7.11) – Za blaženu Mariju Sveti Jedan iznosi: »Ona je Moja majka /.../. Ona je Moja nevesta /.../, Ona je Moja kći, ...« (66:10) – U 'Evanđelju po Filipu' (redak 32) koje je otkriveno mnogo kasnije posle Gideonovog zapisa, susreće se strahovito sličan ukaz (koji se ne može naći u patrističkim tekstovima), usmeren na Marijino ime: »Sa Gospodom su uvek išle njih tri: Marija – Njegova majka, i njena sestra, i Magdalena koju zovu Njegovom družbenicom. Jer Marija je Njegova sestra, i Njegova majka, i Njegova družbenica.« – Grupisanje žena iz Isusove pratnje odgovara listi žena koje su stajale uz Hristov krst: »A kod Isusova krsta stajahu Njegova majka, i sestra Njegove majke – Marija Kleopina, i Marija Magdalena.« ('Jovan', 19:25)
Isus, novi Hermes Trismegistos ('triput veliki') o Bogu, svome Ocu-Majci, govori kao o Dvanaestozračju, prikazuje Ga kao emanaciono-generički sklop četiri Trojstva koja su Jedno u Skrivenom Božanstvu (66:2-3). Koptski gnostički spisi po uzoru na trismegistovsku literaturu takođe naglašavaju trostrukost božanstva; tako se u raspravi 'Alogen' iznosi: »U vama je moć koja se često širila kao reč iz Trostruko Moćnoga, Jednoga od onih koji istinski postoje s Neizmernim, večna Svetlost Znanja koje se pojavilo, muška devičanska Mladost, prvi među Eonima od jedinstvenog trostruko moćnoga Eona, Trostruko Moćni koji uistinu postoji, ...« (NHK, XI, 45; v.: 47, 52, 55, 58, 61 i 66)
'Jovanov apokrif' govori o trostrukom muškarcu-božanstvu, pominjući slavu boginje Barbelo: »To je prva misao, njegova slika; ona postade utroba svemu, jer ona je svemu prethodila, Majka-Otac, prvi čovek, Duh Sveti, trostruko muško, trostruko moćno, trostruko nazvano androginim jednim, ...« (NHK, II, 5)
U gnostičkome tekst 'Grom – savršeni um', ženska kosmička sila koja se otkriva, kazuje za sebe i sledeće: »Ja sam mladoženja i mlada, i moj je muž taj koji me je začeo. Ja sam majka mojeg oca i sestra mojeg muža, i on je moj potomak.« (NHK, VI, 13) – Hristov brat i sestra, otac i majka, sin i kći u Duhu, jesu oni koji ispunjavaju Božiju volju, koji su jedno sa Svetim Životom, savršeno prožeti i ispunjeni Duhom Istine. Da se nazreti da su hrišćanski gnostici teološko-konstitutivne poglede protoevanđelskog teksta, koji su letimično koristili, razvijali vrlo arhaično i spekulativno, no i iza te idejno rogobatne kompozicije i mitski obojene nadgradnje da se ponegde naslutiti njen predložak i skriptuarno ishodište.
Kao protivnike sedmerostrukog Duha i sedmorice Božijih Arhonta, sedam Arhanđela, drevna duhovno-apokaliptička misao vidi sedam demonska kneza ('Enoh', I, 18:13, 21:3; 'Otkrivenje', 12:3), sedam glave Stare Zmije, Antihrista, Protivnika Božijeg. U 'Evanđelju Savršenog Života' Satana, Otac Laži, i njegovih sedam kneževa, nazivaju se velikim tiranima: »... Kada Veliki Tiranin i svih njegovih Sedam Tiranina zapodenuše uzaludnu borbu protiv Svetlosti, ne znađahu s Kime ili protiv Čega se bore. Jer oni ništa ne videše iznad blistave Svetlosti, i dok se borahu trošili su svoju snagu jedan protiv drugog, ...« (88:9-10) – Datu borbu Sina Božijeg i sedmoglave Zmije koptski gnostički tekst iz heretičke Valentinove škole poznat kao Pistis Sophia ('Verna Mudrost'), koji je u dva primerka zapažen još 1785. godine u jednoj londonskoj knjižari, prenosi na onostranom planu koji osvaja Vaskrsli Gospod Svetlosti. Međutim, dati izveštaj nosi začuđujuću segmentalnu sličnost sa Gideonovim Q-Evanđeljem: »Adamas, veliki tiranin, i svi tirani koji borave u eonima počeli su se uzaludno boriti protiv Svetla. A nisu znali protiv koga se bore jer nisu videli ništa osim Svetla koje je sve nadjačavalo. Kada su zapodenuli borbu protiv Svetla, iscrpela se njihova zajednička snaga. Stropoštali su se u niže eone i bili su mrtvi i bez životnog daha poput žitelja zemlje.« (Pogl. 15)
U mitsko-gnostičkim refleksijama 'Jovanovog apokrifa' govori se kao arhonti stvaraju sedam sila s životinjskim likovima, koje odgovaraju danima sedmice. Pa se za za arhonta Jaltabaota izveštava: »Zbog sile slave koju je zadobio od svetla svoje majke, on sebe nazva 'Bogom'. I on se ne pokori mestu iz kojega je došao. I on ujedini sedam sila u svojoj misli s ovlastima koje behu uza njega.« (NHK, II, 12) – Gnostički tekst nazvan 'O poreklu sveta' pominje sedam dvospolnih sila u nebeskom haosu: »Sedmoro se dvospolaca pojavilo u haosu. Oni imaju muška i ženska imena. » (NHK, II, 101; v.: 102 i 104)
Demonski poglavari i podnebeska Žena su ljudima doneli mnoga pogubna znanja; o tome izveštava 'Enohova knjiga' ali i gnostički spis 'O poreklu sveta': »Kada je sedam vladara bačeno s njihovih nebesa na zemlju, stvorili su sebi sluge, mnoštvo demonskih anđela. Oni su ljude podučili raznim vrstama greha, te magiji, čarobnim napicima, obožavanju idola, prolivanju krvi, svetilištima, hramovima, prinosima, te žrtvovanjima svim zemaljskim duhovima, ...« (NHK, II, 123) – 'Jovanov apokrif' slično izveštava za otpadnike koji su se sjedinili sa čovekovim kćerima: »Oni doneše zlato, i srebro, i darove, i bakar, i železo, i metale, i sve vrste stvari. I oni upravljahu ljudima koji su ih sledili u goleme nevolje, navodeći ih na stranputice uz mnoge prevare. Oni /= ljudi/ ostareše, a da užitka nisu imali. Oni pomreše ne našavši istinu i ne upoznavši Boga Istinitoga. I stoga sve što je stvoreno posta zauvek zasužnjeno, od postanka sveta pa sve do danas.« (NHK, II, 29-30; konsultovati i kosmološko-sotereološki spis 'Prva Jeuova knjiga')
O padu i zastranjivanju nebeskih stražara govori najpodrobnije 'Prva Enohova kniga' ali i kvaziesenski spis Brith Damesek: »Kada su hodili tvrda srca, padoše stražari neba. Zbog njih /– zbog zabludelih očiju/ bejahu uhvaćeni jer nisu čuvali zapovesti Božije. A i sinovi njihovi, koji bejahu stasiti kao visoki kedrovi a tela im kao planine, padoše takođe«. (2:17-19) – I u 'Evanđelju po svetoj Dvanaestorici' Hrist ukazuje na anđele koji su zapostavili posmatračku službu nad čovečanstvom, te tako otpali od Boga: »...Nekima od anđela Bog dade vlast nad putanjom ovoga sveta, dužnost da upravljaju u Premudrosti, i Pravednosti, i Ljubavi. ali oni zanemariše Zapovesti Preuzvišenog i ustadoše protiv valjanog Božijeg poretka. Tako svirepost, i patnja, i jad behu ulazili u svet do vremena Majstorovog povratka i uzimanja vlasti nad svim stvarima i pozivanja Svojih slugu na obračun.« (68:14; v: 88:7) – U svom 'Tumačenju Otkrivenja Jovana Bogoslova', Andreja (Andreas) iz Kajsareje u Kapadokiji, gde je bio arhiepiskop između 563. i 614. godine, prenosi Papijeve reči koje takođe govore o zastranjivanju dela anđela nadglednika: »... Papije doslovno /iznosi/ ovako: 'A nekima od njih, to jest nekada božanskih anđela, dao je /Bog/ da vladaju nad ukrašavanjem /diakosmseMs/ Zemlje, i zapovedio im da vladaju dobro'. I dalje veli: 'Nije se desilo nizašta dolično da se svrši njihov poredak'.« (34)
U 'Vernoj Mudrosti' iznosi se da je Vaskrsli i Uspinjući Gospod uzeo snagu pakosnim eonskim arhontima koji su delovali na zemlji remetilački preko gatara, zvezdočatca i zazivača duhova, da je uneo zabunu među njima, okrenuvši putanje i kružni tok njihovih eona i sudbinskih sfera: »Svima sam oduzeo trećinu snage kako ne bi ustrajali u svojoj zloći i kako ne bi mogli dovršiti svoja zla dela, ako bi ih ljudi sa zemlje zazvali u njihovim misterijama – naime, u onima koje su anđeli koji su zgrešili doneli na zemlju, dakle, njihovoj magiji. /.../ Kada sam došao u njihovo područje, usprotivili su se i borili su se protiv Svetla. I uzeh trećinu njihove snage kako ne bi mogli dovršiti svoja dela.« (Pogl. 15.-16; v.: 18, 20, 27-28, 66-67) – U 'Evanđelju po svetoj Dvanaestorici' Gospod ukazuje da velikim tiranima Podnebesa nije uzeo trećinu već četvrtinu njihove snage: »... Uzeh im četvrtinu njihove snage, tako da ne mogu imati toliku silu, i da ne nađačaju sa svojim zlim delima.« (88:11) – I uistinu, posle Gospodnje pobede nad satanskim svetom broj opsednutih ljudi drastično je opao, a mnogi paganski orakuli i bahantski kultovi naglo su splasnuli i izgubili uticaj. Kako je Gospod državi smrti uzeo četvrtinu njenog potencijala? Pa uzeo ga je tako što je na zemlji odoleo svim njihovim mamljenjima i pokušajima da Ga zavedu, tako što zlom nije uzvratio na zlo onih koje su demoni nahuškavali na Njega, razgorevali protiv Njega.
U 'Evanđelju po svetoj Dvanaestorici' apostolska hagiografsko-didaktička izlaganja neprestano su obeležena ukazima koji stoje pod brojem dvanaest. Dvanaest Nebeskih Zraka uvek iznova prate Isusa i svedoče za Njega (4:3, 8:2, 46:5) Uticajni gnostički teolog Valentin (Valentinos, sredina II stoleća ne.) iz Aleksandrije, učio je o postojanju dvanaest eona koji su proizišli iz božanskog Antroposa (Čoveka) i Eklesije (Crkve): Parakltos (Utešitelj) i Pistis (Vera), Patrikos (Očinski) i Elpis (Nada), Mtrikos (Materinski) i Agap (Ljubav), Aeinoys (Večni Um) i Zynesis (Razboritost), Ekklsiastikos (Crkveni) i Makariots (Blaženstvo), Thltos (Volja) i Sophia (Mudrost). (Irinej: Adversus haereses, I, 1, 2)
Ovi eoni, dakle, grade jednu dodekadu. Kod gnostika se učenje o eonima (koje ishodi iz njihovog nerazumevanja božanskih hijerarhija i emanacija) izuzetno potencira; tako u tom razuđenom i mitski obojenom učenju termin 'eon' (grč.: ho aiMn-os može da ima brojna značenja: 'večnost', 'doba', 'svet', 'dimenzija', 'emanacija, 'misao', 'vladar', ... U 'Vernoj Mudrosti', spisu koji daje mnoštvo citata iz 'Davidovih Psalama' i 'Solomonovih oda', da se pročitati i sledeći iskaz pripisan Isusu: »Doneo sam dvanaest snaga dvanaestorice izbavitelja iz Riznice Svetla, koje sam izdvojio iz onog dela Svoje snage koju sam isprva primio.« (Pogl, 7; vidi i 8) – Pogledajmo jednu narativnu sekvencu iz gnostičke 'Tajne Jovanove knjige': »Četiri su svetla koja pohodiše božanskog Autogena /= Samorodnog/, (i) to je dvanaest eona koji pohodiše Sina Svevišnjega, Autogena, Hrista, kroz volju i darovanje Duha nevidljivoga. A dvanaest eona pripada sinu Autogenovom. I sve stvari postadoše voljom Duha Svetoga kroz Autogena.« (NHK, II, 8) – U 'Hristovoj Premudrosti' Eoni su postavljeni kao pratnja najviših anđela: »Samorođeni Otac, tek nedavno načinio je Dvanaest Eona kao svitu Dvanaest Anđela. Svi oni su savršeni i izvrsni.«
Na početku mistagogijsko-gnostičkog spisa Pistis Sophia opisuje se jedno Isusovo ukazanje okupljenim učenicima: »Iza njih se pojavi silna svetlosna snaga, koja je sijala tako neuobičajnom blistavošću da nije bilo mere za svetlo koje beše povezano s tom snagom. /.../ Ta se svetlosna snaga spusti na Isusa i posve Ga obvi dok je sedeo na maloj udaljenosti od Svojih učenika, i jako je blistao u neizmernom svetlu koje bejaše na Njemu.« (Pogl. 2, vidi i dalje citirano izlaganje, te pogl. 4) – Pri posvećenju malenog Isusa u Jehovinom Hramu u Jerusalimu, prorok Simeon Spasitelja – »Svetlost za prosvećenje neznabožaca«, vidi »kao svetlosni stub« ('Dvanaestorica', 4:14) – Nakon Isusovog Preobraženja na gori za Praznik senicâ, učenici na Njemu vide šest svetlosnih Zraka (46:6) – Gospod, odnosno Gospodnji Anđeo, vodi i prati Izrael u Obećanu zemlju u vidu Ognjenog Stuba.
O Svojim Apostolima i prvim učenicima Hrist govori kao o Ženi Svetlosti, Nevesti Duha, kroz koju će spasiti svet, uzdignuti ga u Svetlo: »... Kao što čitav svet beše upropašćen preko greha i taštine Žene, tako će biti spašen bezazlenošću i istinom Žene, i preko vas će biti spašen. Radujte se stoga i budite veseli, jer ste blagosloveniji od svih /drugih/ koji su na zemlji, jer ste dvanaest hiljada Mojih koji će celi svet spasiti.« ('Dvanaestorica', 88:7-8) – Gotovo identičan ukaz susrećemo i u 'Vernoj Mudrosti': »Radujte se i kličite jer ste blagoslovljeniji prije svih ljudi na zemlji, jer vi ste ti koji će celi svet spasiti.« (Pogl. 8) Primećuje se da autor 'Verne Mudrosti' odstranjuje metaforičan ukaz »dvanaest hiljada Mojih«, koji nije razumeo, a koji kaže da su dvanaest apostola rodonačelnici Novoga Izraela, Božijeg Stada Posletka koje će činiti 12 Plemena, 144.000 savršenih duša podignutih iz neznabožaca širom sveta.
Svojim učenicima, Hrist Gospod, Sin i Kći Božija, ukazuje da ne odlažu od jedne do druge inkarnacije rad na usavršavanju svojih duša: »...Vi ne znate kada će broj savršenih duša biti upotpunjen, a onda će se kapije od Kraljevstva Svetlosti zatvoriti, i od tada niko neće moći da uđe, niti će neko izaći.« ('Dvanaestorica', 65:9) – Patmoska 'Apokalipsa' (6:11, 15:8) i 'Verna Mudrost' takođe o tome govore; tako se Isusu u ovom drugom spisu pripisuju sledeće reči za eonske vladare: »Skratio sam njihova vremena i razdoblja, kako bi bio dovršen broj savršenih duša, koje trebaju primiti misterije i biti u Riznici Svetla.« (Pogl. 27) – Onda kada se upotpuni broj savršenih duša, pobednika nad Tamom koji će biti suvladari zemaljskog Kraljevstva Mira, onda će se Unutarnje Kraljevstvo i u spoljašnjem moćno pokazati, odnosno Hrist će doći u Svojoj Slavi.
U istom gnostičkom spisu čitamo i ove reči pripisane Gospodu: »Čim se ispuni savršeni broj, tako da će svet pomešanosti biti rastopljen, zapovediću vam da ovamo donesete sva tiranska božanstva koja nisu izračila pročišćeno svoga svetla. Naložiću vatru mudrosti, koja se posreduje savršenima, da izjeda te tirane sve dok ne predaju i zadnje pročišćeno svoga svetla.« (Pogl. 45) – O pročišćenju i spasenju duše kroz oganj nevolja i ispitivanja govori i apostol Pavle ('Korinćanima', I, 3:11-15).
Duše vezane za svet i svetovne ugođaje, ljudske duše koje je zatekao na zemlji, Vaskrsli Hrist opisuje kao opijene lažnim ugođajima: »Stajao sam usred sveta, i u mesu sam viđen i slušan; i nađoh sve ljude prezasićene sopstvenim požudama i opijene sopstvenim ludostima, i nijednog ne nađoh da gladuje i žudi za Mudrošću koja je od Boga. I duša Mi tugova nad sinovima i kćerima ljudskim, jer oni su slepi u srcima svojim, i njihove duše su gluve, te ne čuju Moj glas.« ('Dvanaestorica', 88:5) – Gotovo identičan ukaz susrećemo i u gnostičkoj zbirci navodnih Isusovih izreka, poznatoj kao 'Evanđelje po Tomi', gde se u 28. logionu Isusu pripisuje iskaz: »Stajah usred sveta i pokazah im se u telu. Sve ih nađoh opijene, nijednog među njima žednog. I Moja duša se ražalosti nad decom ljudskom, jer oni su slepi u srcima svojim, i ne vide, zato što su došli prazni, i prazni ga žele napustiti. Ali, sada su opijeni. Kada se ostave svojega vina, tada će se kajati« – U jednom drugom gnostičkom pseudoepografu, 'Tominoj knjizi' iznosi se za one koji su srca predali ludosti: »Vi niste svesni svoje propasti, niti znate u čemu ste, niti ste spoznali da ste u tami i smrti, već ste pijani od vatre i [puni] gorčine.« – I u 'Tajnoj Jakovljevoj knjizi' nešto slično se iznosi: »Vaše je srce opijeno; zar ne želite biti trezni? Stidite se! Od sada, budni ili spavajući, setite se da ste videli Sina Čovečijega i govorili s Njime i slušali Ga.« (NHK, I, 3) – Izgleda da je ovaj protoevanđelski Isusov ukaz o omamljenosti zatečenih zemaljskih duša poznavao i helenski historik, episkop Eusebije Kajsarejski, koji iznosi: »I kada su gotovo svi bili u nekoj vrsti dubokog pijanstva, u tom široko razlivenom moru poroka, i kada su duše ljudi bile obuhvaćene dubokim mrakom, tada je Premudrost Božija, Prvorođeni, predvečni Logos, u preobilju ljubavi prema čoveku, poče se javljati onima u Podnebesju, u vidu Anđela, a u nekoliko navrata dvojici prijatelja Božijih i neposredno, koliko je to bilo moguće za nas, upravo u obrazu čoveka.« (Ecclesiastical History, I, 2) – I 'Hermetički Korpus', koji održava staroegipatsku mističnu tradiciju, u sličnom tonu ukazuje na pogubnost duhovne omamljenosti: »O narode ljudi, rođeni na zemlji, vi koji ste sami sebe predali pijanstvu, i snu, i neznanju Boga, otreznite se, otresite se prezasićeni, prestanite biti opčinjeni nerazumnim snom.« ('Pastir ljudi', 27)
Ukazujući da gde su dvoje ili troje okupljeni u Njegovo Ime, da je On tu, Hrist Izbavitelj još eksplikativnije svedoči za Svoju Sveprisutnost: »Podignite kamen , – i onde ćete Me naći. Rascepite drvo, – i Ja sam onde. Jer: u vatri i u vodi, baš kao u svakom živućem obliku, Bog se pokazuje kao njihov Život i njihova Suština.« ('Dvanaestorica', 19:6, v.: 38:6) – Dati Isusov ukaz, formulaciono dosta sličan, ponavlja se i u 'Evanđelju po Tomi' (NHK, II, 46), svakako najvrednijem sačuvanom koptskom gnostičkom tekstu: »Ja sam svetlost nad svime; Ja sam Sve; sve se iz Mene stvorilo i sve se k Meni vratilo. Rascepite drvo, – i Ja sam onde. Podignite kamen, – i tamo ćete Me naći.« (Log. 77, cons.: 30 i 49) Hrist-Božiji Duh je stvaralačko i generičko vrelo svih duša i svih stvari; On, Alfa i Omega, sve prožima, sve nosi, sve je u Njemu, Okeanu Života, zatopljeno, i sve se treba Njemu vratiti.
Veći broj Isusovih pouka iznetih u 'Protoevanđelju' ukazuje da Njegovi sledbenici do Najvišeg Mira, do Svete Realizacije u Istini, moraju proći kroz plamen mnogih nevolja i patničkih iskustava, koja trebaju zahvalnički podneti i prebroditi: »Blagosloveni su koji puno pretrpe, jer će kroz patnju savršeni postati. /.../ Koji se, dakle, napate i patnju svoju nadvladaju, biće stubovi u hramu Boga Mojega, i nikada ga više neće napustiti.« (37:2.3; v.: 66:12, 73:6) – Sve te pouke iz 'Protoevanđelja', koje ukazuju na značaj trpeljivosti i pravedničkog ispaštanja, autor 'Evanjelja po Tomi' sabija u jedan kratki verz: »Blago čoveku koji je trpeo – on je pronašao Život.« (58) – Patničko osvedočenje vernika središte je gnostičkog teksta 'Petrova poslanica Filipu'; tako se Isusu pripisuju sledeće reči: »Mnogo sam vam puta rekao: Za vas je nužno da patite. Nužno je da vas oni dovedu u sinagoge i pred upravitelje, kako biste patili.« (NHK, VIII, 138) – Onaj koji sledi Hrista, on svojim požrtvovanim životom treba i da sraste sa slikom Hristove patnje, kako bi mogao uzeti udela i u Njegovoj Slavi. – I autor 'Barnabine poslanice', koji se služi nezabeleženim Isusovim rečima, slično ukazuje: »'Tako', kaže se, 'oni koji Me žele videti i dotaći se Kraljevstva Moga, dužni su kroz nevolje stradanja zadobiti me'.« (7:11)
'Protoevanđelje' u Gideonovom zapisu promoviše učenje da slabe treba štiteti i paziti, a ne ugrožavati ih i zlostavljati: »Bolje je da podnosiš tugu, nego da zadaješ bol onima koji su slabi.« (26:17) – U 'Evanđelju po Filipu' Isus Hrist se predstavlja kao uzor savršenog trpljenika: »Blažen je onaj koji nije oja[dio ni jednu] dušu. To je Isus Hrist.« (Vs. 116)
U 'Evanđelju Savršenog Života' Isus često ukazuje na značaj držanja sabata, pa i u Besedi na Gori: »Ukoliko ne postite od sveta i njegovih zlih puteva, nipošto nećete naći Kraljevstvo; i ukoliko ne držite sabat i ne prestanete hitati da sakupljate bogastva, nećete videti Nebeskog Oca-Majku.« (26:9) – Kod 'Tome' dati ukaz je parafrazirano dat: »Ukoliko ne postite od sveta, Kraljevstvo nećete naći; ukoliko ne držite sabat kao sabat, nećete videti Oca.« (Vs. 27)
Ne samo judejskome učitelju Nikodimu, kome je se obraćao, već i svima, Isus ukazuje da za ulazak u Kraljevstvo Svetlosti moraju doživeti kompletan preobražaj od Duha Istine i Dobra, Duha Pomazanja: »Ne rodite li se iznova kroz Vodu i Vatru, nećete videti Kraljevstvo Božije.« ('Dvanaestorica', 37:3) – U 'Evanđeju po Filipu' nalazimo aluzioni refleks na dati ukaz: »Vodom i vatrom se celo mesto čisti – ono vidljivo vidljivom, ono skriveno skrivenom. Postoje neke stvari koje su vidljivim skrivene. Ima vode u vodi; ima vatre u ulju za pomazanje.« (Vs.25)
Sastavljač 'Evanđelja po Filipu' očigledno poznaje Isusove reči kojima on iznosi da je Njegov Duh istinsko Vino Života, kao što se potencira u 'Protoevanđelju': »... Hleb, koji ću mu Ja dati – Moja je Istina, i Vino koje ću mu Ja dati – Moj je Život. /.../ ... Moja Krv je Život Božiji, a to je istinsko piće.« (31:1.3, v.: 32:7) – Pseudo-Filip to iskazuje rečima: »Njegovo telo je Reč i Njegova Krv je Duh Sveti. Onaj ko ih je primio, ima hrane, i ima piće, i ima odeždu.« (Vs. 23)
'Protoevanđelje' svetu Dvanaestoricu predstavlja kao Božiju njivu, njivu četiri Elementa: »Ja bacih Zakon u Zemlju, i uhvati koren, i rodi u očekivano vreme dvanaest plodova za prehranjivanje svih. Bacih Zakon u Vodu, i bi očišćen od svake zaprljanosti zlom. Bacih Zakon u Vatru, i Zlato bi očišćeno od svake zgure. Ja bacih Zakon u Vazuh, i on bi učinjen životonosnim po Duhu Jedinog Života koji ispunjava sve stvari i boravi u svačijem srcu.« (69:12) – I 'Evanđelje po Filipu' govori o četvorostrukom duhovnom poljodelstvu: »Poljodelstvo u svetu zahteva združivanje četiri suštinska Elementa. Žetva se skuplja u žitnicu samo kao ishod prirodnog dejstva vode, zemlje, vetra i svetlosti. Božije poljodelstvo takođe je iz četiri (Elementa): vere, nade, ljubavi i spoznaje. Vera je zemlja u kojoj puštamo koren; Voda je nada kroz koju se ishranjujemo; ljubav je vetar kroz koji izrastamo; spoznaja, pak, je svetlost kroz koju dozrevamo.« (Vs. 115)
'Protoevanđelje' o Bogu-Duhu permanentno govori kao o Alfi i Omegi Postojanja, kao Ishodištu i Utočištu svih stvari, kao o Sve-Ocu i Sve-Majci, odnosno Ocu-Majci svega postojećeg: »Obožavajte Boga, /Koji je/ iznad vas, ispod vas, na desno, na levo, pred vama, pozadi vas, unutar vas, unaokolo vas. Doista, to je ipak Jedan Bog, Koji je Sve u svemu, i u Kojem sve stvari imaju postojanje, ishodište sveg Života i sve Tvari, /Koji je/ bez početka i bez kraja.« (64:4; v.: 96:17) – U 'Jovanovom apokrifu' možemo pročitati da se Duh Sveti naziva »majkom svega živoga.« (NHK, II, 10)
U 'Evanđelju Savršenog Života' Gospod ukazuje da će neposlušne duše da bi otplatile svoje grehe do poslednje pare i da bi dostigle Savršenstvo, Središte Točka rađanja (cp.: 'Jakov', 3:6), morati sedmerostruko da budu pročišćene, da će morati mnogo puta da siđu u meso (69:3, 46:25), dok će potpuno tvrdokorne duše pak biti jednom razgrađene: »A svirepi i nesposobni za ljubav otići će u vekovnu kaznu, i ako se ne pokaju, biće sasvim izjedeni.« (67:15, v.: 40:7) – U 'Evanđelje po Filipu', iznosi se: »... Svi će se rastvoriti u svojim prvobitnim izvorima. Ali, oni koji su uzvišeni iznad sveta nerastvorivi su, večni.« (Red. 10) – Dakle, iz deformisanih i teško opterećenih duša vezanih za satanski svet, duša koje se ni posle viševekovnog ispaštanja ne preobrate, Duh Života se može samo povući i njih, i one će se ugasiti, odnosno izješće ih će vlastiti neočišćeni greh.
Davši svojih Dvanaest Zapovesti za Kraljevstvo Izraela po duhu, Hrist nadodaje učenicima i ovu naznaku: »Ne navaljujte drugog bremena na one koji stupaju u Kraljevstvo, osim jedino ovih neophodnosti.« (46:23, cp.: 'Dela apostolska', 15:28) – U gnostičkom dijalogu 'Evanđelje po Mariji Magdaleni' Isusu se pripisuju slične reči koje upućuje učenicima: »Ne smišljajte drugih odredbi uz Moja i ne donosite zakone poput zakonodavaca, kako vas isti ne bi ograničili.« (NHK, VII, 8-9) – Samo ograničen čovek, koji ne ispunjava Zapovesti Bezgraničnog Duha, izmišlja 'pravila' kojima unosi nered i kojima nepotrebno druge opterećuje.
Ukazujući da je se vazneo sa 49 godina života iza sebe, Apostoli iznose da je se tako desilo da bi On »bio uzor za sve: za decu i roditelje, za oženjene i neoženjene, za mlade i stare, štaviše, i za sve uzraste i prilike smrtnoga života.« ('Dvanaestorica', 95:10) – U gnostičkim tekstovima, koji su najpre nastajali na grčkom jeziku, a potom slobodnijim stilom prevođeni na koptski, uči se da je se Isus različiti ljudima prikazivao u obličjima različitih uzrasta; tako se u 'Evanđelju po Filipu' iznosi: »Isus je sva [obličja] krišom prihvatio. Jer nije se pokazao takvim kakvim je bio, nego se pokazao takvim kakvim bi [Ga oni] mogli videti. Ali svima se njima pokazao. Velikima se [pokazao] kao velik. Malima [se] pokazao kao malen. Anđelima [se pokazao] kao anđeo i ljudima kao čovek.« (NHK, II, 57-58 – Log. 26) – Nešto slično se iznosi i u 'Jovanovom apokrifu' (NHK, II, 2). – U svome spisu 'Protiv herese' Irinej za Začetnika Života, Hrista, ukazuje da je posvetio svako životno doba, od detinjstva do starosti: »On je takođe bio starac za starce, da bi se u svemu pokazao savršenim učiteljem, – ne samo po objašnjavanju istine, no i po uzrastu, posvećujući u isto vreme i odrasle i služeći im uzorom.« (II, 22, 4)
Po 'Evanđelju Savršenog Života' Isus na Maslinsku goru izvodi učenike i učenice, i odatle se vaznosi: »... I okončao je sve stvari koje je imao izvršiti odvevši Dvanaestoricu sa Marijom Magdalenom, i Josipom – svojim ocem, i Marijom – Svojom majkom, i druge svete žene u Betaniju na goru zvanu Maslinska, gde im se pokaza.« (95:2) – Gnostički spis 'Mudrost Isusa Hrista' slično ukazuje za učeničku svitu, ali brdo Vaznesenja smešta u Galileju: »Nakon što ustade iz mrtvih, Njegovih dvanaest učenika i sedam žena produžiše da Mu budu služitelji, i otidoše u Galileju na goru zvanu 'Božanstvenost i Radost'. /.../ Spasitelj se pojavi, ne u svom ranijem obličju, već u duhu nevidljivome.«
U 'Protoevanđalju' o impersonalnom, Velikom Nevidljivom Duhu, govori se kao o Primordijalnom Svetom Dvojstvu iz koga ishode sedam Svetih Snaga, Punina Duha Svetog, i za to Dvojstvo se kaže da je tajnoga, skrivenoga (emanacionog) ishodišta (96:17). U 'Tajnoj knjizi Jovanovoj' iznosi se za Iskonsku Stvarnost, iznad koje ne postoji ništa više: »... Čista Svetlost je, u Koju niko ne može da pogleda. Jedan je nevidljivi Duh. Nije prikladno o njemu razmišljati kao o Bogu ili nečemu sličnom. Jer, On je uzvišeniji od /manifestovanog/ Boga, jer nema nikoga iznad Njega, nema nikoga ko bi bio gospodar nad Njim.« (NHK, II, 2-3)
Kao kod 'Q-Evanđelja' (96:26) i patmoskog 'Otkrivenja po Jovanu' (22:18-19), tako se i na kraju gnostičke 'Tajne Jovanove knjige', uz pretnju prokletstvom, ukazuje da se u datom izveštaju ništa ne sme menjati: »I Spasitelj mu prikaza ove stvari kako bi ih mogao zapisati i pohraniti. I reče mu: 'Proklet bio svaki onaj ko bi izmenio ove stvari za neki poklon, ili hranu, ili za piće, ili odelo, ili bilo koju strvar'.« (NHK, II, 30) – Ako je neko tako puno dometao Hristovim rečima, istovremeno se pozivajući na Hrista, to su pre svega bili paragnostički učitelji. Zato i episkop Irinej lionski s pravom primećuje: »... Svaki od njih stvara nešto novo svakog dana, po sopstvenoj sposobnosti; jer niko se među njima ne smatra savršenim ukoliko ne sastavi neke grdne izmišljotine.« ('Protiv heresa', I, 18, 1) – Ipak, vrednost otkrivenih koptskih gnostičkih spisa sastoji se ponajprije u tome što oni fragmentarno afirmišu istinoljubivu inkliniranost 'Evanđelja po svetoj Dvanaestorici', koje je pre njihovog otkrića, na engleskome jeziku zapisao revnosni Gideon Ouseley. Na njima samima, nikakva ozbiljna doktrina se, inače, ne može graditi.
|
