|
4. Protoevanđelje i svici s Mrtvog mora
Stari rukopisi, urađeni pretežno na kožnim svicima (neki i na papirusu), zamotani u lanenu tkaninu, nalaženi od strane beduina i arheologa u periodu od 1947. do 1953. godine na području oko ruševina naselja koje je vekovima među Arapima nazivano Khirbet Qumran, u pećinama kraj severozapadne obale Mrtvoga mora, nesumnjivo za historiju religije predstavljaju izuzetno važno arheološko-sakralno otkriće. No za date spise, nastale uglavnom pre vremena Isusa iz Nazareta na hebrejskom, aramejskom, helenskom i nabatejskom jeziku, zato što su otkriveni u blizini nekih esenskih nastambi ne može se reći da pripadaju reprezentativnoj esenskoj sledbi, niti da verno reflektuju esensku doktrinu. To najbolje vidimo po 'Hramovnom svitku' (koji govori o krvnim žrtvama, koje eseni nisu prinosili) i 'Bakarnom svitku/svicima' – 3Q15 (pronađenim 1952. g. u pećini broj 3), zapisniku koji topografski govori o 64 lokacije gde su sakrivene ogromne količine srebra i zlata (a poznato je da su eseni bili red siromašnih podvižnika, ljudi koji su se bogatili u unutarnjem, koji nisu gomilali talante i talante zemaljskog blaga). To vidimo i po kumranskim pergamentima (koji se dobijaju od životinjske kože, i na kojima svakako ne bi pisali ljudi koji osuđuju ubijanje životinja), te po filakterijama (hebr.: tefillin), molitvenom remenju nađenom u Ruševini Kumran i okolnim pećinama: istinski Božiji svetitelji Božiji Zakon su nosili u svome srcu ('Izreke', 6:21, 7:3), a ne kao zapis privezan za čelo i ruku ('Ponovljeni Zakon', 6:8). Svici s Mrtvog mora mogu ponajprije pripadati biblioteci Hrama, pri kome su i naziri delovali (a u toj biblioteci mogli su se naći i pohranjeni ili zaplenjeni nazirsko-esenski spisi) i nekoj esenskoj frakciji, a to pokazuje i nalaženje nekih spisa (poput'Pravilnika zajedništva') u veći broj primeraka; pri Hramu su delovali brojni pisari, a sam Hram je posedovao brojno blago, što i Isus implicitno potvrđuje razotkrivajući sektanske licemere i prepredenjake: »Teško vama, slepe vođe, koji govorite: Ako se ko zakune Hramom, nije ništa; ako se pak zakune hramovnim zlatom, obavezan je. – Budale i slepci, šta je veće, zlato ili hram koji je osvetio zlato?« ('Matej', 23:16-17: v.: 'Ezdra', 8:33-34) U samim kumranskim ruševinama i krhotinama nije pronađen nijedan pisani fragment na papirusu ili pergamentu. Pored cenzurisanih knjiga Hram u Jerusalimu je tu imao, naravno, i svoje službene knjige. Apokrifni tekst 'Povest Josipa čestitog ...', govori kako je Dismas, pokajani razbojnik koji je raspet sa Isusom, osuđen zato što je iz Hrama ukrao 'Knjigu Zakona' (cp.: 'Dvanaestorica', 76:28). Na početku (66.-67. g. ne.) Prvog jevrejskog ustanka protiv Rima, bojeći se od uništenja i pljačkanja Hrama (cp.: 'Jovan', 11:48), judejsko sveštenstvo je blago i biblioteku Hrama zakopalo i sakrilo u Jerusalimu i uz njega (brdo Sion), po pećinama oko Jerihona (skrovišta 19-34), koje su prethodno naseljavali eseni, u Galileji, pa i u Samariji – brdo Gerizim. (Izgleda da su deo sakrivenog jerusalimskog blaga kasnije pronašli krstaši templari, postavši od monaško-viteškog reda 'bankarski' red, i svojim bogastvom izazvali zavist pape Klementa V i francuskog monarha Filipa Lepog, koji su ih i uništili.) Srednjovekovni jevrejski midraš, traktat 'O (Hramovskim) sudovima' – 'Maseket Kelim', beleži predanje o skrivanju Hramovnog blaga u tajne podzemne prostorije, te ukazuje da su lokacije deponovanog blaga zabeležene na bakarnoj ploči od strane Šimura Levita i njegovih drugova. I u babilonskom 'Talmudu' mogu se susresti aluziono slične naznake: »Tražili su da sklone svo srebro i zlato na svetu zbog jerusalimskog srebra i zlata.« (Bekhoroth, 50 A) U sakrivanju blaga učestvovalo je i uticajno sveštenstvo iz Hakosove porodice ('Ezdra', 2:61, 5:38; 'Makabejci', I, 8:17; 'Bakreni svitak', referenca za skrovište 32). Za sakrivanje blaga i biblioteke korišćeni su kovčezi i hramski sudovi (ćupovi) za desetak (v.: 'Bakreni svitak', col. 11) Na nekim lokacijama su svici i blago zajedno deponovani u skrovište: »...U njemu /- ćupu/ je jedan svitak, pod njim 42 talanta.« (Ibid., col. 6) Oni koji su u davnini dolazili do takvih kombinovanih skrovišta, svakako su se mnogo više interesovali za srebro i zlato, a mnogo manje za pohranjene rukopise; zato su i oni, u ćupovima koji nisu bili razbijeni, mogli preživeti prohujala stoleća.
Od brojnih rukopisa sa Mrtvog mora, gotovo ni jedan ne možemo detektovati i prihvatiti kao doktrinalno i kultno reprezentativno esensko štivo, izlaganje esenskih pogleda, koje je najbolje Filon Aleksandrijski prezentovao i opisao. Kao što je posle Hrista Božijeg u hrišćanstvu došlo do mnogih raskola, tako je i posle esenskog sirijskog Učitelja Pravednosti došlo do mnogih podela. Neke od tih esenskih frakcija bili su nasareji i oseni (koje opisuje Epifanije Kiparski): ono što su ebioniti na primer bili za epohu novozavetnih raslojavanja, to su nasareji i oseni bili u prahrišćanstvu. Nasarejima, tako, pripadaju mnogi sektanski spisi nađeni oko Kumrana. Kumranski spisi su tako kvaziesenski spisi, rukopisi koji samo delimično, a negde i iskrivljeno, reflektuju esenski duh. Gde oni opravdavaju ropstvo i krvne žrtve, uče čak čeono suprotno od stožerne doktrine esenskog kulta.
Zna se da su eseni, poklonici Sunca Pravednici, imali svoj sunčev kalendar (– dok je se judaizam bazirao na lunarnom kalendaru), koji preferiraju i apokrifi ‘Enohova knjiga’ i ‘Jubileji’. U svetom esenskom kultu godina je bila podeljena na 4 razdoblja (hebr.: moadim), koji su odeljeni sa po dve suncostaje i dve ravnodnevice, zvane i ‘dani znaka’. Četiri godišnja velika prekretnička praznika u ‘Knjizi jubileja’ zovu se ‘spomen-dani’ (6:23-24). Kod esena najduži i najkraći dan u godini bili su početni dani godišnjih razdoblja: »[Blagosiljaću ga] u vremena koja ozakoni Bog, na početku vladavine svetla, pri obrtanju njegovom i pri zalazu u zakonito konačište njegovo, na početku smena straže tame, kad otvori riznicu njenu i kad je ogrne odozgo, i pri obrtaju njenom i kad se okupi pred svetlom. Kad se pojave svetila iz prebivališta svetog i kad se okupe u konačište slave. Na početku razdoblja, u dane mladine ujedno, obrtajima njinim sa smenama međusobnim, kada se obnavljaju: veliki dan u Svetinju nad svetinjama i znak otvora večne milosti prvinama razdoblja u sva postojeća vremena, na početku meseca po određenom času njihovom i u sve te dane po redosledu svom, spomen-dane po određenju svom, prinosi usana blagosiljaće ga kao uklesani zakon doveka. Na počecima godine i obrtajima razdoblja njinih, kada se navrši zakon redosleda njinog, dan suda koji predaju jedno drugom doba kosidbe letu, a doba setve dobu zelenila, razdoblja godine sedminama svojim, i u počecima sedmoleća njenih svetkovini slobode, i sve dok jesam, biće to uklesan zakon na mom jeziku za molitvu plod i darove usana mojih.« (‘Pravilnik Zajedništva’, 10:1-8) – Ako pogledamo 'Q-Evanđelje', ‘Evanđelje Savršenog Života’, možemo videti da je Hrist svojim životom ostavio spomen na četiri velike godišnje svečanosti: Božić, Uskrs, Vaznesenje i Preobraženje. Gospod je se rodio u Betlehemu o zimsku krakodnevicu, začeo se i vaskrsao o prolećnu ravnodnevicu, krstio se i vazneo se o letnju dugodnevicu i preobrazio se o jesenju kratkodnevicu. Dajući Dvanaest Zapovesti pri Preobraženju Spasitelj izričito zapoveda da se krst četiri godišnja Praznika svetkuje u Gospodnju čast: »Čistite sebe svakoga dana i počivajte sedmoga dana od svoga truda, držeći svete sabate i svečanosti svoga Boga« . (46:20)
Eseni su poznavali sedmerostrukog Duha Istine i Dobrote. Tako se u Zahvalnicama’ iznosi: »Pojavih se u sedmerostrukom Svetlu, u [Svetlosti koju] pripravi na čast i slavu Tvoju. Jer Ti si za me Svetilo večito, i noge mi upravi ka širini [večnoj]« (7:24-25) – Apostolski Credo iznesenen u 'Protoevanđelju' potvrđuje učenje o sedmerostrukoj svetlosti Beskonačja: »Mi verujemo u sedmerostrukog Duha Božijeg, darovaoca života, Koji proishodi iz Svetog Dvojstva, ...« (96:20)
Da bi se duša pročistila od greha ona mora proći kroz sedmerostruki oganj kušnje i ispaštanja: »I Ti ga /– siromaha/ dovede u vatrenu kušnju, [kao] zlato pod dejstvom plamena i kao srebro žeženo u topionicu livca, da se pročisti sedmerostruko.« (‘Zahvalnice’, 5:16) – U Protoevanđelju govori o sedmerostrukom čišćenju od greha teško opterećenih duša: »Idite od Mene, vi zle duše, u večiti oganj, koji sami sebi pripremiste, dok se ne očistite sedam puta i ne operete o svojih grehova.« (67:11; v.: 'Četvrta Ezdrina knjiga', 7:80-87)
Za onog koji ne istraju u zavetu vernosti ‘Damaštanski savez’ slikovito iznosi da je »čovek koji je istopljen u peći.« (8:3) – U 'Protoevanđelju' za duše koje ni vekovni plamen patničkog ispaštanja ne bude mogao očistiti u njihovoj tvrdokornosti niti ih priveo istini Gospod ukazuje: »A svirepi i nesposobni za ljubav otići će u vekovnu kaznu, i ako se ne pokaju, biće sasvim izjedeni.« (67:15)
Iako su se udaljili od otuđenog kulta preferiranom u Jerusalimskom Hramu (zadržavši samo učešće u beskrvnim prinosima), eseni su računali da će jednom, kad se okonča njihovo progonstvo u pustinji i padne vladavina Belijalova, moći zamašno učestvovati u hramovnim obnovljenim čistim žrtvama, i prinošenju žrtve paljenice od miomirisnog kada: »A kad dođe predodređeni čas i nađu se ovakvi /pravednici/ u Izraelu, biće viđen Savet Zajedništva u istini za večni nasad, Sveti Dom Izraelu i temelj Svetinja nad Svetinjama Aharonu, svedocima istine na sudu i izabranicima po volji [Božijoj] koji će tražiti oproštenje za zemlju i uzvraćati zlima odmazdom. Zid kušnje je on /= Savet svetih/, dragoceni ugao, neka se ne poljuljajuu temelji njegovi i neka se ne pomaknu s mesta svoga. Neka je Prebivalište, Svetinja nad Svetinjama za Aharona, u svesti svih, za savez, sud, i za prinošenje žrtve miomirisnog kada i dom neporočnosti i istine u Izraelu, za očuvanje saveza, po večnim zakonima.« (‘Pravilnik Zajedništva’, 8:4-10) – U ‘Protoevanđelju’ Gospod Mira svagda naglašava značaj čistih žrtvi, prinosa Gospodu od plodova zemlje i od tamjanovog kada: »A vi treba da prinosite hleb Života, i vino Spasenja, nakon čiste žrtve sa tamjanom, kao što je zapisano za Mene« . (87:10) – »I ne zaboravite da sa svojim molitvama, i molitvenim zauzimanjima, i zahvaljivanjima, prinesete tamjan, kao što su zapisane kod poslednjeg od vaših Proroka reči: ‘Od sunčeva izlaska pa do njega zalaska, u Moje Ime, na svim mestima, biće prinošen tamjan uz čistu žrtvu, da Moje Ime bude veliko među neznabošcima’. Jer uistinu vam kažem: tamjan je spomen na /molitveno/ zauzimanje svetih unutar Zastora /= u Svetinji nad Svetinjom/, sa rečima koje se ne mogu iskazati.« (93:9-10)
Kao i hrišćansko, i esensko učenje ukazuje da se krvne žrtve trebaju zameniti molitvenim prinosima, koji su Bogu istinski ugodni ukoliko dolaze iz dubine za istinu gorućeg srca, kako bi prinosnici dospeli u unutarnju Svetinju i gledali Gospodnje Lice: »Kad svi ovi budu u Izraelu, prema svim ovim odredbama, temeljem svetog Duha, istini večitoj, tražili oproštenje od krivice upornog greha, i prestupa grešnog, i bude tako zemlja ugodna [Bogu], više stoga no zbog mesa paljenica i sala žrtava; a prinosi usana Zakonu kao miomiris pravde, a čovek neporočna puta kao darivanje ugodne žrtve.« (‘Pravilnik Zajedništva’, 9:3-5) – Svojim krvnim prinosima sveštenici službenog kulta su neizmerno opoganili Božiji Hram i Sveto Mesto; tako se u ‘Havakukovom Pešeru’ daje tumačenje ukaza ‘... Zbog krvi nad gradom i nasilja nad zemljom’, sledećim naznakama: »Tumačenje toga je: ‘grad’ je Jerusalim u kome je zli zveštenik činio dela gnusobe i skrnavio Božije Svetilište.« (12:7-8) – Učeći u Izraelu Gospod je uvek iznova ukazivao da je Njegovome Presvetome Ocu Nebeskome milo milosrđe a ne krvni prinos, koji je došao da osudi i odbaci (’Protoevanđelje’, 48:9, 28:3-4): »I šta vam drugo zapoveda Večni nego da činite pravednost, volite milosrđe i smerno hodate sa svojim Bogom?! Zar ne stoji zapisano da u početku, za sve što je od mesa. kao hranu odredi plodove drveća, te zrnevlje i bilje? Ali oni od molitvenog Doma načiniše jazbinu lopovsku, i umesto čiste žrtve sa tamjanom, oni okaljaše Moje oltare sa krvlju, ...« (Ibid., 33:6-7) On je razotkrivao laži onih koji su Božiji Hram, koji je trebao biti dom za molitvene prinose svih naroda, pretvorili u gnusobu, klanicu i razbojničko leglo (ibid., 49:6-7).
’Damaštanski savez’ se osvrće na epizodu pri Izlasku kada na tabor stomakougodljivih i rovarećih Izraelaca pada mnoštvo prepelica, kojima se ovi presićuju i padaju u Božiju nemilost: »... I sinovi njihovi u Egiptu hodiše tvrda srca zaverivši se protiv zapovesti Božije i radeći ono što je svakome izgledalo pravo. I krv /= meso/ su jeli. Uništeni su zato njini muškarci u pustinji.« (3:5-7) – Pozivajući sledbenike da jedu Njegovo duhovno Telo, Isus nadodaje: »Ne kao preci vaši, koji žuđahu za mesom, i Bog im dade meso u Svome Gnevu, i oni ga jedoše u svojoj povarenosti, dok ne osetiše smrad u svojim nozdrvama, i dok ne padoše na hiljade u pustinji opravdano pomoreni.« (’Dvanaestorica’, 31:3)
U kumranskim ‘Zahvalnicama’ ushićen spisatelj peva Gospodu Pomagaču: »Postavi me kao moćnu kulu i kao visoki zid i utemelji na stenu građu moju, i večite temelje kao osnovu moju, i sve moje zidove za zidinu izabranu koja se poljuljati neće.« (7:8-9) – Te: »... Radovah [se] istini Tvojoj, Bože moj, jer Ti postavi temelj na stenu, gredu po crti zakonitoj, i visak – merač istinit [da se] ispita kamenje izabrano i izgradi [zidina] silna koju ništa ne poljulja. Niko ko dođe pod nju skrenuti neće, jer tuđin neće proći kroz vrata njena, kroz zaštitna vrata bez ulaza i kroz silne brave nesalomljive.« (Ibid., 6:25:28) U ‘Evanđelju po svetoj Dvanaestorici’ Gospod daje i sledeću parabolu o Kraljevstvu Mira: »Kraljevstvo Nebesko je kao grad marljivo podignut na vrhu visoke gore i na steni utemeljen, opasan moćnim zidom i sa kulama i kapijama na severu, i na jugu, i na istoku, i na zapadu. I takav grad neće pasti, niti može sakiven ostati; a kapije njegove otvorene su svima, i svako ko ključ ima, ući će.« (39:6, slično: 27:11)
U kumranskom ‘Tumačenju Knjige proroka Havakuka’ najavljuje se najezda rimske, kitejske vojske čiji plen će biti i svešteničko blago: »A u potonje dane biće predato njihovo bogastvo, s plenom njihovim zajedno, u ruke vojske Kitejaca.« 9:6-7). – U ‘Tumačenju Havakuka’ iznosi se da će Kitejci »pogubiti mnoge mačem, mladiće, ljude i starce, žene i decu, čak se ni na plod utrobe neće sažaliti.« (6:11-12) – Po izveštajima ‘Evanđelja po svetoj Dvanaestorici’ Gospod Svojim učenicima najavljuje pustošno vreme za Jerusalim i njegov Hram (što je se i obistinilo sedamdesete godine prvog stoleća), time i za njegovo razuzdano i gramzivo sveštenstvo: »... Dolazi vreme kada ni jedan kamen neće biti ostavljen na drugome, jer će neprijatelj savladati obadva: i ovaj Grad i ovaj Hram.« (49:2) – Rimska vojska je inače velikim torturama izlagala i pripadnike esenskog bratstva.
U ‘Florilegiumu’ najavljuje se i potvrđuje se proročanstvo da će izdanaku Davidovom Gospod ustanoviti i dati Svoje Kraljevstvo (cp.: ‘Dvanaestorica’, 2:5), te da će On podići opali Davidov Šator (Tabernakl) »da bi spasio Izrael« (1:12) – Za Hristovu Crkvu u Jerusalimu predvođenu Jakovom Pravednikom i svetim služiteljima uzidanim u nju, u ‘Protoevanđelju’ se izveštava: »I tako bi podignut Davidov Tabernakl, sa živim ljudima ispunjenim Dobrotom, baš kao što im je Majstor pokazao.« (96:12, vidi i 93:8) – Bogoslov Hegesip (oko 100.-180. g.) u VI knjizi svojih 'Sećanja' ukazuje za Jakova Pravednika: »Njemu je bilo dopušteno da uđe na Sveto Mesto. Nosio je najobičniju, lanenu odeždu. U Hram je ulazio sam, i videli su ga kako kleči na kolenima i moli za otpuštanje grehova naroda.« (Citirano kod Eusebija: 'Historija Crkve', II, 23) – Davidov duhovni Hram bila je upravo Hristova Crkva. Kada se kaže da je Jakov Pravednik ulazio u Svetilište Hrama, to može značiti i da je s Gospodom živo saobraćao, da je Gospod, Duh Života, preko njega moćno vodio svetu Crkvu u Jerusalimu. S druge strane, sasvim je moguće je da je doživotni nazirej Jakov, kao i Jovanov otac Zaharija, službovao kao razredni sveštenik Hrama, te ulazio u Svetinju radi prinošenja svagdašnje kadione žrtve, i čak više, kasnije bio i predstojatelj beskrvnog sveštenstva, nazirejskih razreda, koji je mogao ulaziti i u Svetinju nad Svetinjom (cp: Epifanije: Panarion, haer. 29, 4)
O podizanju duhovnog Hrama govori se i u 'Barnabinoj poslanici': »Ispitajmo, dakle, da li postoji Hram Gospodnji? Postoji, /ali/ tamo gde On sam kaže da ga pravi i podiže. Jer je napisano: 'I biće, kada se svrši sedmica, sagradiće se Hram Bogu na slavan način u Ime Gospodnje' /'Danilo', 9:24; cp.: 'Tobija', 14:5/. Nalazimo, dakle, da postoji Hram. A kako će se to 'sagraditi u Ime Gospodnje'? Evo, naučite: pre nego što smo mi poverovali Bogu naše obitalište srca bilo je slabo i propadljivo, kao neki zaista rukom sagrađeni hram, jer je bio pun idolopoklonstva i bio je dom demonâ, zato što smo činili ono što je protivno Bogu. Pazite sad: 'Sagradiće se u Ime Gospodnje', to jest da se Hram Božiji 'na slavan način' sagradi. Kako? Evo, naučite: dobivši oproštenje grehova i uznadavši se na Ime, postali smo novi, opet ispočetka sazdavani. Zato u obitavalištu našem Bog istinski obitava u nama; kako? /Kroz/ reč vere Njegove, poziv obećanja Njegovog, mudrost odredbi /Njegovih/, zapovesti nauke /Njegove/ – On sâm u nama prorokujući, On u nama obitavajući, nas koji smo porobljeni smrću, sam otvarajući vrata Hrama /cp.: 'Otkrivenje', 3:8/, to jest usta, darujući nam pokajanje, uvodi u hram nepropadljivi.« (16:6-9)
’Pravilnik Zajedništva’ ukazuje da zajedništvo sa Premudrošću Božijom ne mogu imati ljudi bez svetog življenja, već samo Božiji izabranici, koji će po vaskrsenju u Duhu biti poput anđela Nebeskih: »Svevišnja mudrost koja je skrivena od čoveka, znanje i naumi mudrosti – od sinova čovečijih – izvorište pravice Njegove i kladenac moći s vrelom časti – od družine telesnog – dati su onima koje izabra Bog za večnu baštinu i dodeli im udeo u kolu svetih, ...« (11:6-8) – I u svedočanstvima ‘Evanđelja Savršenog Života’ Gospod ukazuje da Istina nije dostupna umišljenim i tobožnjim mudracima, već samo krotkima i pravičnima: »Hvalim Te, o najpravedniji Roditelju, Stvoritelju Neba i zemlje, da su ove stvari iako sakrivene od ‘mudrih’ i ‘razumnih’, ipak otkrivene malenima!« (44:13)
U esenskoj misli sve što postoji sagledava se kao nešto što postoji po Božijoj Volji i Dopuštenju, što stoji pod dlanom Nebeskog Proviđenja: »... Čoveku ne pripada njegov put niti čovek upravlja korake svoje. Jer Bogu pripada sud i iz ruku Njegovih dolazi savršenstvo života, i po znanju Njegovom sve postaje i sve što jeste u naumima Njegovim bi određeno i bez Njega ništa se učiniti neće.« (11-10-11; v.: 11:17-18) – I Isus afirmiše učenje da sve nosi Božija volja i sve što se dešava odvija se po zapovesti (blagovoljenju) ili dopuštenju Svete Volje, a čovek nalazi svoj život u Bogu tek kad revnosno počne ispunjavati Zakon Života: »Ne prodaju li se dva vrapca za jedan as? I ni jedan od njih neće pasti na zemlju bez dopuštenja Presvetog? Doista, sve vlasi na glavi su vam izbrojene.« (‘Dvanaestorica’, 17:11)
Esenski kult preferira zapovesti očišćenja, i samo uistinu svetim ljudima omogućava da se nađu u starešinskom savetu Zajednice, koju je kao i kod hrišćana predvodio jedan nadglednik: »Neka se odvoje od sinova Jame, i uzdrže od nečiste imovine opakih, ...« (Brith Damesek, 6:14-15; v.: 7:3) – Hrist, utelovljena Mudrost, Sin Svete Premudrosti, poziva voljne duše: »Odvoj se od nerazumnih i živi i idi putem spoznaje. Štovanje Boga početak je mudrosti, a spoznaja Svetoga je razumevanje.« (‘Dvanaestorica’, 35:15)
Eseni, sveti podvižnici, koji su sebe videli kao one koji Svetome pripremaju put u pustinji, pokazuju da poznaju zapovesti na kojima počiva sav Zakon: »Neka voli čovek brata svoga kao sebe samoga, i neka krepi ruku siromaha i ubogoga i stranca. I neka čovek teži dobru brata svoga, i neka ne greši čovek prema mesu ploti svoje. Neka se uzdržava od bluda kako je po zakonu. Neka kori čovek brata svoga kako je po zapovesti, i neka ne nosi gnev u sebi iz dana u dan.« (Brith Damesek, 6:20-7:3) – U ‘Protoevanđelju’ Gospod Ljubavi svagda u središte Svojih pouka stavlja Ljubav prema bližnjemu i Bogu, ukazuje na značaj odmerenog ukoravanja bližnjih, praštanja i obuzdavanja ognjene gnevljivosti.
|
